Kragujevac online - Sve o gradu na jednom mestu

Beše Sretenje Gospodnje! Za one koji su bežali sa časova istorije ili su više voleli prirodne nauke, Sretenje je dan kada se sreću zima i proleće, rukuju se i bratski izljube, pa ako zima jače stegne ruku, potraje još nekoliko nedelja. Na Sretenje se sreću i Crni Đorđije i ne tako Beli Miloš. Dva kuma, kao dva jarca na brvnu. Ovaj prvi, na sred Marićevića jaruge, u ruci drži kuburu i vija Turke po drumovima, a ovaj drugi, iz negdašnje srpske prestonice Kragujevca, maše prvim srpskim Ustavom i Ukazom o osnivanju prvog Teatra u Srba. Kubura ili Ustav, pitanje je sad! Kum 1 ili Kum 2? Marlon Brando ili Al Paćino? Vazdan se u Srbiji postavljaju ovako teška pitanja od krucijalnog značaja. A odgovora nema i nema. Da nam nije sretenjske mečke koja izvuče zadnjicu iz jazbine i prosvetli nas bar po pitanju vremenskih prilika, potonule bi sve naše lađe. Pa i one bele, Šojićeve.

Imam moralnu i društvenu obavezu da obavestim one koji 15. februara nisu gledali Tijanićev Dnevnik u pola osam, da je tog utorka bio Dan državnosti Republike Srbije. Čike i tete koje je država primila u svoja jasla i imaju sizifovsko zadovoljstvo da rade za istu, tog dana nisu po kancelarijama telefonirali, abrovisali, poslali po koji mejl, prepričavali dogodovštine sa Dvora, otišli na puš-kafe-kifla pauzu. Poznajem neke koji su proklinjali kalendar i svađali se sa svevišnjim zbog toga što Sretenje ove godine pada u utorak, pa gle nesreće, ne može da se spoji sa vikendom. Oni osuđeni da rade kod privatnika, da ne kažem robovlasnika, nisu tog dana bili dužni da upućuju svoje tople februarske emocije ocevima napaćenih Srpčadi, crnom Đorđiju i ništa beljem Milošu. Neko je izračunao da je državu taj neradni dan koštao oko 2 milona evra. Pa šta! Pare nisu problem, para nema.

Nije problem u praznovanju, nego u nepostajanju svesti! Da ne ulazimo u polemiku oko toga da li baš Sretenje treba da bude naš Dan državnosti. Šta bi na ovakvu prazničnu odluku rekli Nemanjići Naši Nasušni koje niko i ne pominje. Kao da sve počinje dvema godinama - 1804. i 1835. Ili, kao nekada, 1941.ili kao, ne tako davno, revolucionarnom 2000. Kao da srednjevekovna Srbija nije bila država. Možda i nije. Bila je carstvo. A kad bi video šta je Srbija danas, taj Silni Car bi verovatno šutnuo svoju krunu pravo u Lepenicu, sa balkona Miloševog Konaka, blizu kragujevačke pijace. Kruna Miloša Bojanića na Dvoru danas više vredi od krune Dušana Silnog!

Nemamo mi pojma šta se 15. februara obeležava. Javni Servis Srbije, o privatnim nacionalnim emiterima da ne govorimo, se nije setio da makar petominutnim programskim segmentom podseti neuke i farmama, dvorovima i bratovima kontaminirane građane Srbije na značaj Sretenja. Nekome možda nije odgovaralo da se tog dana emituje odličan film “Karađorđeva smrt”, sa sjajnim Markom Nikolićem i fantastičnim Aleksandrom Berčekom. Još od malih nogu, zahvaljujući njihovim glumačkim bravurama, baš tako zamišljam Karađorđa i Miloša. Nikako kao na portretima u istorijskim udžbenicima i muzejima. Crn je to film i ovaj narod prikazuje u totalno ludačkom svetlu. Usuđujem se da kažem sto posto prirodnije od svih “rijaliti kancera”. Dobro, ne moramo baš sve crno na dan kada se praznuje. Ne mora ni baš sve na srpskom, da se razumemo. Zašto neko nije emitovao bar “Hrabro srce” sa Melom Gibsonom ili bilo koji strani film koji bar u jednom segmentu ima istorijsku notu? Ma kakvi, te 15. februarske večeri na malom ekranu, kao bi rekle stare babe, sve same karakondžule! Dva horora, tri ultra niskobudžetne i operisane od svakog kvaliteta američke komedije, pa čak i jedan “sajensfikšn”. Ko zna, možda je ovo samo zatišje pred buru. Možda RTS već za sledeće Sretenje priprema odličan “ sajensfikšn” praznični program: Karađorđe i Miloš kao dva jahača apokalipse, osvajaju svemir, spašavaju Egipat, Tunis, Irak, Libiju i naravno Kosovo! Ova dva mega gorostasa, po scenariju tandema snova - Siniše Pavića i Radoša Bajića - celom čovečanstvu nude bolji život na selu koje ne gori. Ko li će i šta da češlja, ostaje da vidi sretenjska mečka...

Svaki naš osnovac zna šta Amerikanci jedu za njihov Dan Zahvalnosti u novembru. Punjena ćurka, bundevara i sos od brusnice su prepoznatljivi na celoj zemaljskoj kugli. Braćo i sestre, koje kude, šta ste vi jeli za Dan Državnosti? Teško pitanje! Odgovor ne znaju ni Kum 1 - Crni Dorđije, ni Kum 2 - Miloš Veliki. Da Kum udari na Kuma to je u Srba nacionalni brend. Moraćemo do sledećeg Sretenja odnekuda da iščeprkamo Kuma 3 koji će odgovoriti na mnoga zanimljiva pitanja. Bliže se i izbori, pa bismo mogli da otvorimo i konkurs. Traži se Kum 3 koji ne ubija Kumove. Zainteresovani, svoje podatke ostavite na tremčetu podno Miloševog Konaka...