Vrućina je bila nesnosna. Bio je to jedan od onih dana kada se u duši čoveka skupe sva zgarišta iščekivanja. Opijeni omorinom ljudi su bili skriveni iza teško navučenih zavesa. Da li su se krili od jarkog sunca ili od svakodnevice...nije znala...uostalom i ona je do juče tako živela. Verovala je u besmislice, čekala da dodje bolje sutra i hladnije vreme. Ni na trenutak se nije zapitala da li može nešto da učini da joj bude bolje. Ne, stanite, bilo je trenutaka kada bi i ona iza zavesa gledala u neku mladost koja hrabro korača ulicom po takvom vremenu. Probudio bi se i u njoj bar na trenutak osećaj da je vreme da i ona prošeta, ali...uvek bi to odložila.
Gledala je u nebo i čekala da zahladni...da otopli...da padne kiša...da stane kiša...da neko razgrne sneg...da neko razbije led da se ne oklizne...a godine su lagano prolazile. Tek toliko da joj u prolazu kažu « Hej...još stojiš i čekaš...». A onda bi padala u neke svoje ćutnje i razmišljala o nekadašnjim mladostima vetrovitog Balkana. Bolje rečeno, onog Balkana kada je mladost imala svoju smisao. Kakva je to mladost bila...eh da je njoj nešto tako...odmah bi istrčala na ulicu...A ne ovakva sparina. Ni vetrić da pirne. Koliko se samo naslušala priča o vetrovima mladosti iz onog doba. Ti vetrovi su znali da čupaju stabla iz korena i da ih svom silinom odbace na neku livadu kako bi zasadili bolja. Znali su i da skidaju krovove sa kuća bespravnika, da svojim zvukom probude smisao u besmislu filozofa. A njena mladost? Čim se oseti vetrić, ljudi kažu mora da će neko nevreme..Nekad joj se činilo da tek taj vetar davi...steže...Nemojte joj zameriti, nije ona imala ni dvadeset godina kad je tako razmišljala. Bila je isuviše mlada i nedovoljno hrabra da upita sa balkona: « Ima li ovde još neko mlad? ».
Možda nikada ne bi spoznala tu energiju mladosti u sebi da nije srela tu staricu. Mladost i starost na jednom mestu. Starica se blago nasmešila. Slušala je mnoge priče o njoj. Iako je imala skoro osamdeset godina, nosila je u sebi život tako lagano kao da ga je osetila pre tridesetak godina.
« Znaš dete moje, život nosi sa sobom i uspone i padove. I nedaće i lepe trenutke. Ideš polako, nekad pomalo potrčiš, nekad odmoriš, ali kotrljaš. I kad bi htela da stanem malo da se odmorim, on ne da. Eto, svi me pitaju kako mi uspeva da radim i uživam u životu sa takvim elanom. E, ja kažem, da iskoristim ovo još malo vremena, i ovaj gore setiće se i mene da pozove ...»
Vređala je njenu starost zemlja u kojoj se mladost ne čuje, ali...nije želela da priča o tome.
Nakon tog susreta prošle su dve godine. Na staricu je zaboravila. Rešila je da preuzme stvari u svoje ruke i po najvećim vrućinama i najkišnijim danima tražila je vetrove mladosti svoje zemlje. Jake, snažne, praćene grmljavinom i gradom koje samo mladost obnovljene zemlje nosi. Znala je da samo tako može da uspe. To je bila njena Srbija za koju se borila. Srbija koja stipendira najhrabrije koji su pronašli svoje bure, Srbija u kojoj je čeka posao kad diplomira, Srbija u kojoj se poštuje i ceni rad onih koji su bez pogovora šetali ulicama po najjačem suncu.Da, to je ono što je tražila...Istrčala je na ulicu i glasno povikala: « Hej ima li ovde još neko mlad??? » Dva momka su se nasmejala i klimnula glavom. Izgledali su kao i ona-mladost koja je konačno našla svoje vreme u svojoj zemlji.Uzdahnula je sa olakšanjem.
Ulazeći u zgradu slučajno je bacila pogled ka ulici. Ugledala je staricu. Izgledala je jako oronulo. Kada joj je prišla i zapitala šta se sa njom dogodilo, starica joj je odgovorila:
« Kad mladost nađe svoj put, tada se vidi koliko je duboka nečija starost...»
Priču napisala:
Mirjana Vujević
