U najvećem ataru Banata u vreme Kraljevine i takozvane nenarodne vlasti najveći posed bio je 130 hektara, a sada, u vreme humane narodne vlasti, najveći posed je 32.000 hektara.
Po školama ima jako mnogo strogih i neumoljivih profesora. To su najveći i najopasniji protivnici dece. Ima i nasilnih roditelja koji se još uvek drže stare kretenske izjave – batina je iz raja izašla. Deca mi pričaju da poznaju jednog oca, bodi-bildera, koji zverski tuče svoju kćerkicu u pubertetu, a na to ga huška razredni starešina koja ga zove na svaka tri dana i govori mu kako je njegova kćerka – drolja.
Kod nas u Banatu kaže se da su to prokleti ljudi, zavidljivi, nemoćni, inferiorni… Ovo je moja prva protestna misao kada razmišljam o nasilju nad decom, zlu koji im se nanosi.
Ipak, nema sumnje da ima prekrasnih profesora i predivnih roditelja. Kada na ulici vidim mladog oca kako nosi dete na ramenu, a pored njega lomna žena hoda i ne nosi teret, nasmejem se i kažem – evo, to su ti novi roditelji koji vole svoje potomstvo. Roditelji, u većini slučajeva, idu za svojom decom. Mene užasavaju izuzeci – oni koji mrze svoju decu.
Radivoj Raša Popov, književnik, zvezda „Fazona i fora“, čovek koji je život posvetio deci, a danas je i sam dete sa sedom bradom, kroz ove primere objašnjava nam kako gleda na vaspitavanje dece, odnos roditelja i nastavnika prema njima, na vreme u kome odrastaju…
Tužan je, jer mu je „jedan bogati skorojević“ srušio rodnu kuću u Mokrinu i posekao pet platana oko nje…
- Bogat čovek, kupio je stari napušteni mlin, veliku fabričku zgradu, čiji je predratni vlasnik bio moj deda-stric. Od sedam platana, starih sto godina, koji su štitili selo sa istoka, posekao je pet. Moj deda je bio predratni bogataš, ali on nije sekao platane, nego ih negovao. Bio je čudan čovek, nije voleo da troši, a kada mu to zamere u familiji, u četiri oka, on bi rekao – „ja ću sazidati manastir“.
Nije stigao – umro je, a kuću su mu revolucionarne vlasti sistematski razvlačile, sada je na mestu kuće mog bogatog deda-strica pokrajinska sportska hala.
Danas deca rastu u okruženju poremećenih moralnih vrednosti, svetu punom nasilja… Zbog tehnološke revolucije sve više se komunicira putem društvenih mreža, a porodica se rastače.
- Ovaj svet kompjutera nije dobro okruženje. Skoro sam saznao da su neka istraživanja pokazala da se kod dece koja robuju kompjuteru javlja jedna vrsta neuroze, poremećaja, koji bi se mogao nazvati poremećajem od igrica. Kada je moj unuk bio dečak u modi su bili „pokemoni“, čudna kombinacija zmajeva, nosoroga, strašila… On je znao imena nekoliko stotina tih monstruoznih bića. Znao je njihovu čudovišnu genetiku sa čudovišnim nazivima. Sada, posle 15 godina, vidim da sve to nije bilo ni u čemu poučno ni korisno.
Da li i danas deca stiču brojna nekorisna znanja?
- Imam utisak da mnogo nepotrebnih znanja dolazi sa svih strana. Ja sam dve godine živeo u Engleskoj i svako veče sam gledao njihovu televiziju. Bili su to najbolji kulturni, obrazovni i naučni programi. Postojala su tri kanala sa kojih je tekla samo reka znanja.
Tako je bilo i kod nas.
- Tačno. Imali smo dva kanala. Drugi kanal je bio pod vođstvom Zore Korać, imao je 60 emisija iz kulture. Branko Crnobrnja je stvorio emisiju „Petkom u 22“, voditelji su bili Milan Vlajčić i Moma Kapor, televizija je bila elitna institucija. Ali sve se promenilo. Kada je pre nekoliko godina urađeno istraživanje o broju televizijskih kanala, moj prijatelj Proko Plavšić, koji je vodio jednu službu za praćenje medija, rekao mi je da je u tadašnjoj Srbiji i Crnoj Gori bilo 365 televizijskih kanala.
Većina kanala emituje neki rijaliti šou i svi imaju veliku gledanost. Gledate li tu vrstu programa?
- Na televizijama od ugleda skupljaju se neobrazovani ljudi i pokazuju strahovitu agresivnost. To su emisije koje odnekud, po nekom američkom nazivu, zovu rijaliti šou ili šou – stvarnosti. Zapanjen sam kako se ponašaju. Tu je dvadesetak ljudi koji po svim pravilima psihologije predstavljaju jednu društvenu zajednicu, a niko nikome ne da da dođe do reči, svi govore uglas, ponašaju se krajnje odurno i neprijateljski jedni prema drugima…
Program koji mene ne može da zadrži duže od jednog minuta. Ali na televizijama ima i dosta sporta. Ja, kao usamljenik, mnogo gledam sportske programe. Ali i toga ima previše.
Rijaliti programe, i nasilje u svim vidovima, preuzimamo iz sveta…
- Iz sveta možemo da uzmemo i mnogo dobrih stvari. Postojali su izuzetno nadahnjujući programi. Međutim, sada se, osim rijalitija, uglavnom prikazuje takozvana arhaična vanzemaljska teorija koja zagovara da su vanzemaljci napravili sve što je stvoreno na Zemlji. Da ništa nije stvorio ljudski rod. Možda je sve to istina, ali ako jeste, onda je ljudski rod jadan i duhovno siromašan.
Jednom je moja kćerka, kada je bila mala, gledala oko pijace seljake u skromnim iznošenim odelima pa kaže – „mama, jel’ seljak siroma’?“. A seljak je onda bio bogat, tek danas je siroma’… Prodaju mu njive.
Ko je kriv što je seljak u zemlji u kojoj bi mogao biti vrlo bogat toliko siromašan?
- Najbogatiji Srbin uspeo je pre pet godina da kupi 32.000 hektara zemlje. On nije baron, on je herceg. A to je sve nekada bila seljakova zemlja. To je novi feudalizam.
I kako roditelji da ubede decu da uče i pošteno zarađuju kada ona gledaju, kako rekoste, nove hercege koji se brzo i lako bogate?
- Ne znam. Ja odskora ponovo živim u kapitalizmu. Rodio sam se i kao dete živeo u kapitalizmu. Ne mogu da shvatim našu zemlju, koja ima isključivo kapitalističke partije, koje su uvele i u delo sprovele kapitalizam, počevši od prve, Socijalističke partije Srbije. Već je ona počela sa privatizacijama, kada je beočinska fabrika cementa prodavana Francuzima i Englezima. To je bilo i pre pojave višepartijskog sistema.
Ne razumem zašto srpski narod nema veliku socijaldemokaratsku stranku. Kada je, uoči dolaska višepartijskog sistema, Nebojša Popov zajedno sa Ljubom Stojićem radio ankete šta narod želi umesto SKJ i SSRN, većina Srba je rekla da želi socijaldemokratski sistem, znači kombinaciju tolerancije ka kapitalizmu i poštovanja socijalitičkih normi.
Ali većina partija tvrdi da su socijaldemokratskog opredeljenja?
- To nije tačno. Svi su oni kapitalisti. Kako nisu primetili da je posedovanje 32.000 hektara feudalni kapitalizam? Marks i Engels su u Komunističkom manifestu konstatovali da je početkom 18. veka postojao feudalni socijalizam. To ponovo postoji. U Zrenjaninu, najvećem ataru Banata, u vreme Kraljevine Jugoslavije i takozvane nenarodne vlasti, najveći posed imao je 130 hektara zemlje. A sada u vreme ove humane narodne vlasti najveći posed je 32.000 hektara…
Političari koji su vodili ovu zemlju u vreme stvaranja tog grofovskog vlasništva nisu nam to obećavali. Niko 1993. godine nije rekao – mi ćemo omogućiti da jedan zemljišni posed bude 32.000 hektara zemlje po glavi jednog tajkuna. Znali su da će to da uvedu, ali su skrivali od naroda.
Da nisu krili, narod ne bi za njih glasao?
- Oni na izbore idu sa parolama – da li više voliš Žiku ili Lazu. Njihova predizborna obećanja su – pogledajte moje lice, kako je čestito, pogledajte mene kako sam pošten… Jedan od tih tvoraca srpskog neokapitalizma imao je devizu „Pošteno“. A ovi drugi su tri puta pošteniji.
Vidite li izlaz, imate li neku preporuku?
- Kina nas je sve iznenadila. Slušam Si-En-En gde kažu da je Kina druga ekonomska sila na svetu. Kina koja je bila na prosjačkom štapu. Počinjem da slutim da je Mao Cedung stvaranjem egalitarnog društva – društva jednakosti – postavio osnovu privrednog buma koji je Kina doživela.
Kako biste definisali vlast?
- Vlast je uzurpiranje novca. Jedan Titov političar je kazao da je politika tamo gde je deoba novca. To je kao iz priče „Dva cvancika“, hajduci su cele noći pljačkali i onda su došli u jednu crkvu i počeli da dele dukate. To je politika.
Rodili ste se u vreme ekonomske krize početkom tridesetih godina, i sada, na kraju osme decenije, živite u vremenu velike ekonomske krize. Kako ste uspeli da sačuvate vedar duh?
- Nisam uvek vedar. Nedavno sam u jednoj emisiji plakao za svojom umrlom ženom, a onda mi jedan na blogu napisao „Bog će te za to kazniti“. Ne znam šta je taj zlotvor hteo da kaže. Verovatno sledeće: „ja nikada ni za kim nisam plakao, a ti mi tu plačeš, budalo jedna“…
Novac je merilo svega, emocije nisu dobrodošle…
- Ja sam i jutros plakao, pa makar taj ponovo rekao da će me bog kazniti. Došlo mi… Setio sam se smrti moje žene. Umrla je pored mene…
Ovih dana boravili ste na Palama. Kojim povodom?
- Išli smo da se poklonimo Dušku Trifunoviću. Ja i on smo rođeni iste godine. Kada god se sretnemo, imali smo dogovorenu šalu. Ja mu kažem: „Duško, kako je u mladosti?“, a on kaže: „Sjajno, jurim ženske. A kako je kod vas matorih?“ Ja kažem: „Ma mani, bre, starost obuzima.“ Duško je umro od američkog bombardovanja. Klinton ga je ubio.
Evo, sada bi želeli da bombarduju i Siriju, ali to je izgleda postalo teško za američke saveznike. Nešto nisu oduševljeni. Pa ne bi valjalo da u četvrtoj godini ekonomske krize izbije još jedan rat, koji ima šanse da postane i svetski. Kada je izbila kriza tridesetih godina, prvo je izbio rat između Japana i Kine, a Evropa je uživala u miru, sve dok nije došla do toga da jede repu i skuplja zrna kukuruza po zemlji.
Ja sam išao na prijeme po evropskim televizijskim stanicama. Jednom smo ja i moj drug Ljubiša zakasnili 15 minuta na neki banket gde su bili Evropljani iz 14 država. Kada smo stigli od ogromne gomile hrane, nije bilo ostalo ništa… Rekao sam Ljubiši: „Gledaj kako je Evropa izgladnela u Drugom svetskom ratu, još se nisu najeli, kako su ogrebali šerpe, kako su alavi!“
PROGANjA ME KOSOVO
Razmišljate li o Kosovu? I o Evropi?
- Ne mislim ja o Kosovu, nego ono progoni mene. Kada je reč o Evropi, čim su svi ti narodi ušli u EU, mora da imaju neki razlog.
Čudno bi bilo da mi jedini budemo u šaragama.
U NARODU SEPARATIZMA NEMA
Koliko je jak separatistički pokret u Vojvodini?
- Jak je kod elite, ali među stanovništvom separatizam ne postoji ni kao pokret ni kao ideja. Članovi elite vide sebe kao ministre, ambasadore, državne sekretare, kao komandire i komandante, vole da naređuju da se legitimiše narod. Nas u velikoj Jugoslaviji nisu legitimisali, sada je izgleda negde pala direktiva da to mora da se radi.
ROMANI O DEVOJČICAMA
Pišete li?
- U maju sam napisao roman „Mokrinski patuljci“, o tome kako ispod svake bašte u Mokrinu žive patuljci čiji je zadatak da čuvaju domaćinstvo od raznih neprilika. Napisao sam i tri romana za devojčice, a poslednji i najgorči roman zove se „Najlepša u školi“. Moja pokojna žena bila je profesorka u jednoj od velikih beogradskih škola.
Dva meseca pred smrt pričala mi je o jednoj profesorki koja je bila na pragu starosti, a nekada je bila lepotica i nije bila naročito moralna… Ona je najlepšu devojčicu u toj srednjoj školi na svakom nastavničkom veću napadala kako je nemoralna, kako se na vežbama lepo provodi. Ta žena na izmaku svoje lepote mrzela je najlepšu devojčicu u školi kako bi sakrila svoj nemoral. A ćerka mi je pričala da je u njenoj generaciji jedna ružna profesorka fizike najlepšu devojčicu iz razreda stalno proganjala.
To su izuzeci, ali izuzeci mene uznemiravaju. Pa meni jedna kaže: „Vi mrzite nas profesore“. „Ne“, kažem ja, „jer na kraju romana dobri profesori spasu tu decu“.
Prema tome, ja volim profesore.
Izvor:Večernje Novosti
